Марина Илић - Ја нисам

Губи сјај овај дан,
Не само зато што је Сунце престало да дише,
Већ ја дахом таму навлачим.
Боле истрошене груди
И један грумен што пушта крв.
Ја нисам ни кап, ни слап,
Ни огањ ни дим.
И све бих дала да будем
Само мали грцај у твом плачу.

А ја...
Ево вичем на свет који знам и не знам,
На људе у чијим сам очима нашла бол,
И оне чије грехове ножем могу сећи, слој по слој.
Ко сам то ја?
Шака ткива са сатом у руци?
Крпена лутка коју убијеш када извучеш конац?
Мала сен у нечијем оку, или нечије око?
Од онда када је земља постала мој дом,
Скупила сам превише дилема.
Више него док сам чекала ред.
Ја нисам ни небо, ни тло,
Ни облак, ни дах.
Нисам велика ни као дрхтај у сну.
Признајем да знам само оно што нисам.
Има оних који не знају ни то.
Заколутам очима онда када
Ми птица прхне пред ногама.
Кад карту бацим на сто, пожелим да је штих,
Али у мене пиљи само мршава тројка.
Ја нисам ни сноп, ни роб,
Ни кост, ни прах.
Главу дижем тек онда када од бога тражим милост.
Руке ћу везати само пред оружјем.
Крила сам одбацила да ми их не би отели.
Ћутим! Шта ће ми речи?
Оне само зло наносе.
Или се ми само правдамо, заблуда.
Знам само,
Од кад сам почела да се спознајем,
Мање желим да се упознам са собом.