Мика Антић - Песма за нас двоје

Знам,
мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

Пијана киша шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.

Куда ћу?
У који град да свратим?

Дан је низ мутна поља просут.

Вуцарам светом два празна ока
зурим у лица пролазника.
Кога да питам,гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?

Ил' је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал' ја,
у крчму свратио горак,
а она
не знајући-прошла.

Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.

Да, мора да је тако.