Сергеј Јесењин - Писмо мајци

Јеси ли жива, старичице моја? 
Син твој живи и поздрав ти шаље. 
Нек' увечер над колибом твојом 
она чудна свјетлост сја и даље. 

Пишу ми да виђају те често 
због мене веома забринуту 
и да идеш сваки час на цесту 
у свом трошном старинском капуту. 

У сутону плавом да те често 
увијек исто привиђење мучи: 
како су у крчми фински нож 
у срце ми заболи у тучи. 

Немај страха! Умири се, драга! 
Од утваре то ти срце зебе. 
Тако ипак пропио се нисам 
да бих умро не видјевши тебе. 

Као некад, и сада сам њежан, 
и срце ми живи само сном, 
да што прије побјегнем од јада 
и вратим се у наш ниски дом. 

Вратит ћу се кад у нашем врту 
рашире се гране пуне цвијета. 
Само немој да у рану зору 
будиш ме к'о прије осам љета. 

Немој будити одсањане снове, 
нек' мирује оно чега не би: 
одвећ рано заморен животом, 
само чемер осјећам у себи. 

И не учи да се молим. Пусти! 
Нема више враћања ка старом. 
Ти једина утјеха си моја, 
свјетло што ми сије истим жаром. 

Умири се! Немој да те често 
виђају онако забринуту, 
и не иди сваки час на цесту 
у свом трошном старинском капуту.