Водопад има браду као гроф Л.Н.Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- а није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.
Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на сировом сунцу.
Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.
Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле очи,
- а ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело
Горко од смеха и слатко до плача.
Дозволите ми да после свега
далекој некој госдпођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично
као што пишу сенилни пензионисани адмирали
преживелој посади са потопљеног разарача.
Госпођице,
казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.
Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи да сам бео.
Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била сита од оно мало мојих ноктију
и дланова.
Волео бих да твоји будући синови наследе боју мога гласа
и кћери носе моју тугу у прслучићима од свиле.
Воело бих да сачуваш моје најдивније врхове
на хоризонталама твог дна
и пронесеш моје очи кроз тишину туђих очију
и станова,
и мој октобар кроз све туђе априле.
Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.
Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи,
она мера по којој знаш ко те отима
и ко те плаћа?
Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплавијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?
Овде код мене
дани имају укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.
Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога ока нешто узалудно,
нешто покојно,
нешто голубије.
Можда је добро да знаш:
после тебе жене немају право ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас - могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.
Све моје нежности још увек на твом прагу спавају
као мали жути пси
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође керуше.
Сасвим сам закопчан од слузокоже до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав само за тебе онако јецају
и онако певуше.
Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.
Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.
Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.
Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.
Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.
Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.
Дозволи да се зато због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.
Нема коментара:
Постави коментар