Бранко Миљковић - Усних је од камена

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,
али не веруј мору које нас вреба и мами.
Просторе невидљива снага сања којој се
сунцокрети клањају
видиш ли окренута заборављеним данима у
тами?
Тебе три света воле три те ватре прже. А ми 
идемо испред наде коју лутајуће пустиње
прогањају.
Они смо што су све измислили и остали сами,
жено од светог мермера бела утехо којој се
приклањају.

На звучним обалама где древно завршава море 
каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.
Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе
према врховима који загубише нам траг. Ал лудо
не веруј томе мору које нас вреба и и мами.
Кристална језера сањај у тами.