Густав Крклец - Безименој

Старинска ура на ормару спава. 
Казаљке њене већ се рђом жуте. 
Уморна лампа тихо оцртава 
просторе уске, самотничке путе. 

Ја не знам гдје сам? Нешто тамно слуте 
уморне очи. Ноћ је. Топла. Плава. 
Тако је тешко, када ствари шуте 
и кад се мијења прошлост, сан и јава.