Горан Тадић - Нежна песма

Говорим све нежније, ћутиш све грубље,
кажњаваш ме због, тек распаковане, бесплатне среће,
која нас задесила мојом кривицом, јер сам поверовао
детелини са четири листа, теби, себи и нама,
а ти поверовала свему у шта верујем
и дозволила ме себи.
Пружио сам ти све, а дао само онолико колико си узела.
Све остало је нетакнуто остало, да код мене празнује.
Бадава ми ово трокрилно срце, кад зврји празно,
шкрипи при сваком откуцају, као да јечи,
несрећно, јер ниси срећна, а могла си и сада бити,
као што си била, док си говорила.

Тешим га да ниси несрећна и да само ниси срећна.
Одакле ми више оволика нежност? Од чега?
Тако се лако досетим да те нежно желим,
као да је то тек тако: љубиш, милујеш, као сви други.

Надмашим себе нежнијим нежностима,
ал’ ме изненада савест изгризе што ниси ту,
да, као фил за торту, пробаш неку од нежности,
да кажеш: “Могло би бити слађе. Умеш ти то боље”,
а ја, какав сам, нежније те желим
и тражим начин да нежније замолим
да понекад ћутиш нежно.

Говорим све нежније, ћутиш све грубље.
Стиснути зуби сатену неће наудити.
Док ме има, клизиће нежност низ моје усне,
јер све што изговорим, твоје је заувек.